Promatrali smo predivnu, mrazom ovjenčanu dolinu Burnjaka, prepoznavali bilje oko sebe, pronašli žirove bez kapica (uh, što im je bilo hladno) i s interesom zastajali pored njiva netom obranih kukuruza, izoranih, ali već i zasijanih sjemenom ozime pšenice. Koja će nam, uz Božji blagoslov, dogodine osigurati kruh naš svagdašnji.

U Pasanskoj Gorici sve je učenike prvih razreda ugostila Filipova mama, gospođa Antonija Čupar. Svoju smo blagoslovljenu hranu složili na stolove i zajedno blagovali.

Kreativnu radionicu o nastanku kruha završili smo ovdje, svojim malim, marljivim, dječjim ručicama oblikovavši, mnogi od nas, svoja prva peciva, pletenice, perece… Uh, kako je bilo teško čekati da se naši proizvodi ispeku! Bili smo uzbuđeni i znatiželjni kakvog li će okusa biti. Nahrupili smo na pečeno pecivo… i zadovoljno ga jeli i na putu kući. Bilo je… fantastično! Naše! Posebno! Tako smo bili ponosni! Mi, pravi mali pekari!

Na povratku do škole pred nama je bio isti put, ali neka nova, prekrasna čarolija. Sunce – čarobnjak, otopilo je mraz i toplinom okupalo dolinu Burnjaka.

            Hvala svim našim bakama i mamama na njihovoj volji i njihovim vrijednim rukama kojima su pripremile kruh, klipiće,  slance, pite… i zbog kojih je naš zajednički stol bio prepun blagoslovljene hrane.

Dragica Latin i Anita Razum